21. dio

Vratila sam se doma iz bolnice i polako sam se usuljala u stan da nikoga ne probudim. Bilo je jako kasno i ostala sam kod Kikija predugo, mislim da su medicinske sestre jako ljute na mene. Opomenule su me da polako krenem doma barem dvadeset puta, ali svaki put sam ih odbila. Nisam ga mogla ostaviti samoga tamo, jos je u sobi sa nekim cudnim dedekom koji me stalno odmjeravao i to mi je smetalo, ali sam pokusala nekako ignorirati to.

Tiho sam usla u dnevni boravak i vidjela sam tatu kako sjedi na kaucu, gleda u zid i pije svoj poznati viski. 'Tata, sto ti je?' Upitala sam ga malo zabrinuto cekajuci odgovor. 'Nista mi nije, kceri, samo razmisljam o svemu, odi spavati.' Rekao je i zacudilo me kada me je nazvao 'kceri'. 'Ali, tata..' Htjela sam zavrsiti ono sto sam zapocela ali rekao je: 'Ali nista, Ivana, kasno je, samo odi spavati.' Nabacio je neki lazni osmijeh da mi da do znanja da je sve u redu, ali znam da nije. Ipak sam poslusala i krenula sam prema svojoj sobi. Lorena je jos uvijek bila budna i to me zacudilo. Ponovno je tipkala po svome mobitelu i to me pocinje zivcirati. 'Hej, seka' Rekla sam joj nasmijana glumeci da je sve u redu. 'Cudna da si me sjetila.' Rekla je nezainteresirano tipkajuci po mobitelu kojeg sam u tom trenutku htjela baciti kroz prozor. Stvarno se promijenila i to na gore. Vise ni ne prepoznajem svoju vlastitu sestru koja se pretvara u neku, ajmo reci, buntovnicu. 'Kaj god, seka, javi mi se kad se vrati ona stara Lorena.' Rekla sam joj bahato i krenula u kupaonu.

Na satu je bilo 4:38 a ja jos nisam mogla zaspati, previse sam se brinula o Kristijanu. Sva sreca da nije bilo preteskih ozljeda danas, ali moglo je i ne mogu prestati razmisljati o tome da je poginuo danas. Ne, Ivana, nemoj ni pomisliti na to. Pa taj decko ti uljepsava zivot ali ti to samo ne zelis priznati. Mislim da je vrijeme da on i ja porazgovaramo o svemu sto se dogada oko nas. Jesmo li ili nismo u vezi, ne znam ni sama. Samo znam da je sve drugacije odkada mi je rekao da me voli. Nemoguce je da je to istina.

Probudila sam se u osam sati da sto prije posjetim Kristijana u bolnici. Na brzinu sam se istusirala, presvukla i izasla iz kuce. Na putu prema tamo sam si uzela kavu za van i pecivo. Bilo je oko pola deset kada sam stigla u bolnicu i kada sam napokon stigla do njegove sobe. Usla sam a on je tipkao na mobitelu. 'Hej, evo me.' Rekla sam mu i poljubila ga. Sada je sve drugacije izmedu nas, ponasamo se kao da smo u pravoj vezi. 'Volim tvoje poljubce, uvijek me razvesele.' Rekao je zadirkivajuci me. 'Budalice moja, jesi li se javio sestri?' Pitala sam ga misleci da mu je ona djevojka sa kojom je pricao ispred kluba njegova prava sestra, barem se nadam da je. 'Ne zelim imati posla sa njome, unistila mi je vec dovoljno toga tako da je slobodno mogu obrisati iz zivota.' Rekao je ozbiljno i pogledao na mobitel koliko je sati. 'Sto god da je napravila sada nije bitno. Mora znati sto ti se dogodila, jebote, sestra ti je.' Rekla sam mu povisenim glasom na sto je samo zakolutao ocima.

Ostavila sam ga da se malo naspava dok sam otisla popiti kavu, bila sam jako umorna zato jer nisam uopce spavala nocas, ali to je sada ne bitno. Vratila sam se u sobu i nisam mogla odoljeti da ne uzmem njegov mobitel i da pronadem broj njegove sestre. Nasla sam ga nakon par minuta i poslala sam poruku sa svojeg mobitela da joj kazem da joj je brat u bolnici. Znam da cu kasnije biti mrtva kada sazna za ovo, ali nije me briga, ipak su obitelj. Nakon pola sata dobila sam njen odgovor koji me je malo razveselio. Glasio je: 'Stizem za sat vremena. Hvala ti sto si mi javila, svidas mi se vise od onih njegovih fufica J' Zakljucala sam mobitel i spremila ga u torbu.

'Ostani jos malo.' Rekao mi je dok sam lezala sa njime na krevetu. Da sada ude medicinska sestra mislim da bi me izbacila, ali nije me briga. Moje razmisljanje je prekinuo ulazak Marije u sobu. 'Sto ti ovdje radis?' Ljutito ju je upitao i podigao se sa kreveta.